За челичне плоче које формирају зидове резервоара, већа дебљина није нужно боља; избор мора уравнотежити утицај електромагнетних сила кратког споја у односу на степен деформације заваривања. Генерално, дебљина зида се креће од 3 мм до 6 мм, са вредностима које се крећу ка горњој граници како се капацитет и нивои струје кратког споја повећавају. Размак укрућења директно утиче на природну фреквенцију вибрација зидова резервоара; превелик размак чини зидове подложним резонантној буци под електромагнетним силама, док претерано густ размак повећава оптерећење заваривања и ризик од деформације. Уобичајена индустријска пракса укључује размак између 400 мм и 600 мм и коришћење комбинације повременог и континуираног заваривања за спајање елемената за укрућење са зидовима, чиме се обезбеђује структурална крутост уз минимизирање уноса топлоте заваривања.
Заптивна структура је чест извор кварова у дизајну резервоара за уље. Потребна је координирана контрола у погледу размака вијака дуж обода резервоара, равности површина прирубнице и степена компресије заптивне заптивке. Типично, размак вијака је унутар 100 мм, грешка равности прирубнице је ограничена на 0,5 мм, а компресија заптивке од нитрилне гуме одржава се између 25% и 30%. Недовољна компресија угрожава поузданост заптивке, док прекомерна компресија убрзава старење заптивача. Затезање вијака наплатка захтева вишестепени, дијагонални низ; њихово потпуно затезање у једном пролазу може лако изазвати локализовано савијање прирубнице. Иако се ови детаљи могу појавити као једноставне напомене на нацрту, они су критични фактори у спречавању цурења током стварне производње у радионици.
